INTERAKCIJA DUŠE I TELA

Napisao EMANUEL SVEDENBORG, 1769

Preveo Milica Žikić

Objavio The Lord’s New Church Which is Nova Hierosolyma, 2021

Napomena

Delo Interakcija duše i tela (De Commercio Animae et Corporis) Emanuela Svedenborga originalno je objavljeno u Londonu 1769. Ova verzija bazirana je na izdanju Svedenborgovog društva iz 1844, prilagođenom 1987. i 1924. i ponovo objavljenom 1947.

SADRŽAJ

I. Postoje dva sveta: duhovni svet, nastanjen duhovima i anđelima i prirodni svet, nastanjen ljudima, 3

II. Duhovni svet je postojao prvi i neprestano biva održavan od svog sopstvenom suncu, a prirodni svet od svog sunca. 4

III. Sunce duhovnog sveta je čista ljubav Jehove Boga, koji je u njegovom središtu, 5

IV. Od tog sunca proizlazi toplina i svetlost; toplina koja od njega proističe u svojoj suštini je ljubav, a svetlost od njega u svojoj suštini je mudrost, 6

V. I ta toplina i ta svetlost utiču u čoveka: toplina u njegovu volju, gde proizvodi dobro ljubavi, a svetlost u njegovo razumevanje (razum), gde proizvodi istinu mudrosti, 7

VI. To dvoje, toplina i svetlost ili ljubav i mudrost, sjedinjeni utiču od Boga u dušu čoveka, a kroz nju u njegov um i njegova osećanja i misli, a odatle u čula, govor i akcije tela, 8

VII. Sunce prirodnog sveta je čista vatra, a svet prirode od početka je postojao i neprekidno opstaje zahvaljujući tom suncu, 9

VIII. Zbog toga je sve što proizlazi iz ovog sunca, gledano samo po sebi, mrtvo, 10

IX. Ono što je duhovno zaodeva se onim što je prirodno, kao što čovek oblači odelo, 11

X. Duhovne stvari ovako odevene u čoveku omogućavaju mu da živi kao racionalan i moralan čovek, dakle kao duhovno prirodan čovek, 12

XI. Primanje tog inflaksa je u skladu sa stanjem ljubavi i mudrosti kod čoveka, 13

XII. Čovekovo razumevanje može da bude uzdignuto u svetlost, to jest u mudrost, u kojoj su anđeli neba, shodno kultivisanosti njegovog razuma; a njegova volja može da bude uzdignuta, na sličan način, u toplinu, to jest u ljubav, shodno njegovim delima; ali ljubav volje nije uzdignuta, osim ako čovek želi i čini stvari koje podučava mudrost razumevanja. 14

XIII. Potpuno je drugačije sa zverima, 15

XIV. Postoje tri stepena u duhovnom svetu i tri stepena u prirodnom svetu, do sada nepoznata, u skladu sa kojima se dešava sav inflaks, 16

XV. Krajnji ciljevi su u prvom stepenu, uzroci u drugom, a efekti u trećem, 17

XVI. Zato je očigledno šta je priroda duhovnog inflaksa od njegovog izvora do njegovih efekata, 18

15. XIII. POTPUNO JE DRUGAČIJE SA ZVERIMA.

Oni koji produđuju na osnovu pukog izgleda prezentovanog čulima tela zaključuju da zveri imaju volju i razumevanje na isti način kao ljudi, te da je tako jedina razlika u tome što čovek ume da govori i tako saopšti stvari o kojima misli i koje želi, dok zveri mogu da ih izraze samo zvucima. Zveri, međutim, nemaju volju ni razumevanje, već samo sličnost sa njima, koju učeni nazivaju analogijom.

[2] Čovek je čovek, jer se njegovo razumevanje može uzdići iznad želja njegove volje, pa ih tako, gledajući odozgo, može znati i videti i upravljati njima; ali zver (životinja) je zver, jer je njene želje nagone da čini štagod da čini. Čovek je zato čovek na osnovu činjenice da se njegova volja pokorava njegovom razumevanju; a životinja je životinja na osnovu toga što se njeno razumevanje pokorava njenoj volji. Iz ovih razmatranja sledi zaključak: da je čovekovo razumevanje živo, pa zato istinsko razumevanje, jer prima svetlost koja se uliva iz neba, preuzima je i doživljava kao sopstvenu i na osnovu nje razmišlja analitički sa svim raznolikostima, a sve to kao od sebe; i da je čovekova volja živa, pa zato istinska volja, jer prima utičuću ljubav neba i od nje deluje kao od sebe; ali da je slučaj suprotan sa životinjama.

[3] Zbog toga se oni koji misle od žudnji volje upoređuju sa životinjama i, jednako tome, u duhovnom svetu iz daljine deluju kao životinje; takođe se i ponašaju kao zveri, uz samo jednu razliku, a to je da mogu da se ponašaju drugačije ako žele. Oni, s druge strane, koji obuzdavaju žudnje svoje volje uz pomoć razumevanja i zato se ponašaju razumno i mudro, pojavljuju se u duhovnom svetu kao ljudi i jesu anđeli neba.

[4] Jednom rečju, volja i razumevanje kod životinja uvek deluju zajedno i zato što je volja po sebi slepa, jer je stvar topline, a ne svetlosti, ona i razumevanje čini slepim. Zato zver ne poznaje i ne razume sopstveno činjenje; ipak čini, bez obzira, jer je aktivna na osnovu inflaksa iz duhovnog sveta, a ta akcija je instinkt.

[5] Smatra se da životinja na osnovu razumevanja misli šta da čini; ali nikako nije tako: ona se navodi da čini isključivo iz prirodne ljubavi, koja je u njoj od stvaranja, uz pomoć telesnih čula. Razlog što čovek misli i govori je jednostavno to što je njegovo razumevanje sposobno da bude odvojeno od volje i bude uzdignuto čak u svetlost neba; jer razum(evanje) misli, a misao govori.

[6] Razlog zbog koga životinje deluju u skladu sa zakonima reda upisanim u njihovu prirodu, a neke od njih (za razliku od mnogih ljudi) na, kako izgleda, moralan i racionalan način, jeste to što je njihovo razumevanje u slepoj poslušnosti prema željama njihove volje, pa zato nisu bile u stanju da iskvare te želje izopačenim rezonovanjem, kao što to čine ljudi. Potrebno je primetiti da pod voljom i razumevanjem životinja u gorenavedenom smislu, mislimo na izvesnu sličnost i analogiju sa tim sposobnostima. Te analogije se označavaju nazivima tih sposobnosti na osnovu pojavnosti (izgleda).

[7] Život životinje može da se uporedi sa hodačem u snu (mesečarom), koji hoda i čini na osnovu volje, dok razumevanje spava; takođe i sa slepim čovekom, koji hoda ulicama tako što ga vodi pas; ili sa idiotom, koji iz običaja i navike radi svoj posao po pravilima. Na sličan način može da se uporedi sa osobom lišenom pamćenja, pa tako i razumevanja, koja ipak zna kako da se obuče, jede hranu koju voli, da voli seks, da hoda ulicama od kuće do kuće i da čini stvari koje umiruju čula i ugađaju telu, preko draži i zadovoljstava stvari koje ga privlače, iako ne misli, pa tako ne može ni da govori.

[8] Iz ovih razmatranja očigledno je koliko greše oni koji veruju da životinje uživaju racionalnost i da se samo po spoljašnjoj formi razlikuju od ljudi i po svojoj nesposobnosti da govorom izraze racionalne stvari koje kriju u sebi; iz tih obmana mnogi čak zaključuju da, ako čovek živi posle smrti, živi i životinja; kao i da, suprotno, da ako životinja ne živi posle smrti, ne živi ni čovek; pored ostalih maštarija, izraslih iz neznanja, a u vezi sa voljom i razumevanjem, kao i u pogledu stepena, putem kojih se, kao po stepeništu, čovekov um uspinje ka nebu.