Зло је инверзија онога што је добро. У основи је примити живот од Господа, као што то чине сва створена бића, а ипак га окренути првенствено према себи, чинећи наше ја једини фокус. У том процесу изазивамо страх, мржњу и љубав према доминацији над другима. Стање пакла је засновано на злу и његовим разним манифестацијама.
Али ако је Господ добар и савршен, како је дозволио да зло постоји? Зашто је дозволио да и даље постоји? Одговор на ова питања заправо има везе са оним шта је Господ, у суштини, и који су Његови циљеви.
Суштина Господа – од чега је направљен; оно што он заправо јесте – то је љубав. То је савршена љубав, безгранична и чиста и потпуна. Љубав, наравно, урођено жели предмет. Не можемо само да волимо у вакууму; желимо да волимо некога или нешто, а волећи их желимо да им будемо блиски и повезани са њима. Дакле, да би испунио Себе, Господ је створио универзум и на крају нас да би могао имати нешто ван себе да воли.
Господњи циљ за нас је, дакле, да прихватимо Његову љубав и да будемо сједињени с њим. Међутим, да би тај однос функционисао, постоје два основна елемента. Прво, морамо имати избор; да нисмо имали избора, то би била принуда, а не љубав, и не би имала више смисла од инстинктивне љубави коју пас има према свом господару. Друго, морамо остати одвојени од Господа; ако бисмо постали део Њега, он би волео самог себе.
Први од тих елемената ствара потенцијал за постојање зла. Да би нам дао избор, Господ нас је створио са способношћу да преусмеримо своју љубав и окренемо је на себе – да користимо моћ и живот који нам слободно даје да волимо и обожавамо себе уместо да волимо и обожавамо Њега. То је прилично дефиниција зла, а Списи нам говоре да је то стање у којем се сви налазимо од рођења и стање у које бисмо се сви вратили истог трена да није Господњег утицаја пуне љубави.
Многи сматрају да је та идеја узнемирујућа. Зашто би Господ дао да се родимо у злу? Зар не би требало да будемо суштински неутрални ако желимо да имамо избор? И сигурно не можемо рећи да су бебе зле!
На неки начин, међутим, чињеница да смо рођени у злу је Господњи начин да уравнотежи ствари. Он нас непрестано излива љубављу, водећи нас ка добру на безброј начина; да нисмо урођено зли, били бисмо преплављени Његовом љубављу и изгубили бисмо способност да бирамо. Што се тиче беба, Списи кажу да бебе и мала деца имају степен природне доброте, што се показује као љубав према родитељима и љубазност према другој деци. Како старе и почињу да буду рационалнији, Господ то увлачи у њихову унутрашњост како би могао да настави да утиче на њих док расту. Они су такође невини, немају способност да бирају добро или зло.
Али без обзира на сву њихову невиност и слаткоћу и моћну љубав коју инспиришу у нама, деца су, ако размислите, дубоко егоцентрична. И то егоцентрично стање често траје кроз адолесценцију у одрасло доба, када почињу прави избори.
То значи да сви улазимо у одрасло доба са одређеним степеном самољубља, љубави према богатству, љубави према доминацији над другима, љубави према томе да будемо главни, поноса на нашу интелигенцију и осећаја да имамо право. Можда није доминантна, али постоји. Шта да радимо?
Па, запамтите да Господ непрестано излива љубав на нас; наш проблем је што смо пуни зала и нема места за ту љубав. Оно што треба да урадимо је да почнемо да нападамо та зла. Ако можемо да их искоријенимо, Господ ће испунити простор љубављу.
А то је, кажу нам Списи, дело наших живота. Позвани смо да научимо шта је добро и користимо то знање да се клонимо зла – да их одгурнемо у страну како би их Господ могао заменити жељама за добрим. Чините то довољно дуго и марљиво и Господ ће заувек оставити зла по страни и испунити нас љубављу – стањем анђела. Онда ћемо отићи у друштво на небу да будемо са људима чије су љубави сличне нашој.
Постоји неколико тачака које вреди обратити пажњу на овај процес:
- Споро је. Наше љубави су наш живот, па ако би Господ једноставно одузео сва наша зла одједном, то би нас убило. То је процес.
- Морамо знати зло да бисмо се борили против њега. Господ нам је дао способност да знамо шта је исправно чак и док желимо оно што није у реду; можемо искористити ту моћ да испитамо себе и идентификујемо своја зла како бисмо се могли борити против њих.
- Искушење је кључно. Једини начин да се зла љубав заиста искоријени је да се боримо против ње, а битка може доћи само када је та зла жеља активна, изједа нас, зове нас, покушава да нас одвуче. Ово не значи да треба да тражимо искушење – Господ ће га пружити у право време – али то можемо препознати као прилику да духовно растемо.
- Не можемо да будемо добри. То може само Господ; наш део је да се трудимо да не будемо лоши и да тражимо Његову помоћ.
- Нисмо нужно одговорни за зле мисли. Као што нас Господ непрестано води ка доброти и светлости, и пакао жели да се придружимо њиховим редовима у злу и тами. Један од начина на који то раде је бомбардовање наших умова злим мислима. Али наше мисли нису наш живот; наше љубави су. Ако пустимо да зле мисли пролазе поред нас и не учинимо их делом онога што намеравамо да урадимо, нисмо одговорни за њих.
- Нисмо нужно одговорни за зле намере или поступке. Неки људи су одгајани без икаквог знања о томе шта је исправно и погрешно, и немају појма да су ствари које желе зле. Та зла не постају трајни део њих осим ако их не прихвате док знају да нису у праву.
А ако не успемо, шта онда? Па, то је одраз процеса „одласка у рај“ – ако одлучимо да пригрлимо зла и свесно их учинимо својим, на крају ћемо отићи у пакао да бисмо били са другима који имају сличне зле љубави.
Али ево једне интересантне тачке: Списи кажу да Господ никада заиста не уклања наша зла, чак и ако постанемо анђели на небу. Он их гура у страну и негира њихову моћ, али их не уклања. Зашто?
Одговор лежи у другом од два елемента која смо раније споменули, да морамо остати одвојени од Господа да бисмо били вољени од Њега. Када би Господ заиста уклонио наша зла и учинио нас потпуно чистим и добрим, Он би такође уклонио елемент који нас раздваја, део нас самих који није део Господа. Господ не може бити зао, па ће зло у нама увек бити изван Њега. Ово одржава наш идентитет чак и у најузвишенијем анђеоском стању које смо могли достићи.
