1. Poslednji Sud i Razoreni Vavilon

TAKO I O ISPUNJENJU U DANAŠNJE VREME SVEGA ONOGA ŠTO JE PREDSKAZANO U OTKROVENJU

Dan Sudnjeg dana ne znači Razaranje Sveta

Oni koji ne znaju duhovni smisao Reči shvataju samo to da će sve na vidljivom svetu biti razrušeno na poslednjem sudu. Jer se tamo kaže da će vidljivo nebo da nestane skupa sa zemljom, i da će Bog stvoriti novo nebo i novu zemlju. Utvrdili su se u mišljenju da će tada svi ustati iz grobova, te da će dobri biti odvojeni od zlih, i tako dalje. No ovako je rečeno u slovu Reči, jer je ovaj smisao prirodan i poslednje u Božanskom redu, u kojemu sve i svaki deo sadrži u sebi duhovni smisao. Zbog toga onaj koji shvata Reč samo prema slovu Pisma može da ima razna mišljenja, kao i što se dešava u Hrišćanskom svetu gde su se javljale razne jeresi, pri čemu je svaka nalazila potvrdu u Reči.

Ali svima je to oprošteno jer nije bilo poznato da sve i svaki deo Reči sadrži duhovni smisao, niti su znali šta je taj duhovni smisao. No sada mogu da znaju da vidljivo nebo neće nestati, ni nastanjena zemlja, nego da će i jedno i drugo da ostanu; i da se „novim nebom i novom zemljom“ označava jedna nova Crkva, kako u nebu tako i na zemlji; jer i tamo ima Reč, i besede, i slično Bogoštovanje kao na zemlji, s tom razlikom što je tamo sve savršenije, jer to nije u prirodnom već u duhovnom svetu. Stoga su tamo svi duhovni ljudi, a ne prirodni kao što su ljudi na svetu. Da je ovako, može se videti iz dela Nebo i Pakao, posebno u odeljku o Povezivanju Neba sa Čovekom preko Reči (n. 303-310) i tamo gde je reč o Božanskoj Službi u Nebu (n. 221-227).

303. O Vezi Neba sa Čovekom preko Reči

Oni koji misle iz unutarnjeg razuma mogu da vide da postoji nadovezivanje svih stvari preko posrednih sa Prvom, i da se sve što nije tako povezano rasipa. Oni, naime, znaju da ništa ne može postojati samo od sebe, nego da sve postoji od onoga što mu prethodi, dakle od Prvog, i da je to nadovezivanje na prethodno kao učinak na uzrok, jer kad se učinku oduzme uzrok, on se rastavlja i rasipa. Tako razmišljajući, naučnici su uvideli da je opstajanje neprekidno postojanje (subsistentia est perpetua existentia), te da sve postoji i opstaje prema Prvom (uzroku), po kome je i postalo. Ali kakva je veza svake stvari sa prethodnom, pa onda sa Prvom po kojoj sve postoji, to se ne može ukratko reći, jer ta veza predstavlja i raznovrsnost i različitost. Ostajemo stoga u granicama opšteg te kažemo da postoji veza između Prirodnog i Duhovnog Sveta, a to je veza preko Saobraznosti svega u Prirodnom Svetu sa svim u Duhovnom, o čemu je razmatrano u br. 103-115. Postoji, dakle, veza, a to je Saobraznost svega u čoveku sa svim u Nebu, kao što se vidi u br. 87-102.